Zaliv između Vašingtona i Teherana: Da li arapske monarhije grade sopstvenu bezbednosnu i energetsku arhitekturu?

Sastanak američkog državnog sekretara Marco Rubio sa ministrima spoljnih poslova zemalja Savet za saradnju arapskih država Zaliva (GCC) pokazao je da Vašington nastavlja da insistira na politici pritiska prema Iranu, ali je istovremeno otvorio pitanje koliko su američki saveznici u Persijskom zalivu danas spremni da tu politiku slede bez zadrške. Iako zajedničko saopštenje formalno potvrđuje jedinstven stav prema iranskom nuklearnom programu, raketnim kapacitetima i regionalnom uticaju Teherana, diplomatski potezi koji su usledili ukazuju da unutar Zaliva postoji sve izraženija težnja ka samostalnijem vođenju spoljne politike. Istovremeno, iza političkih poruka krije se i druga dimenzija - borba za očuvanje energetske stabilnosti regiona koji ostaje srce svetskog tržišta nafte i gasa.

U zajedničkoj izjavi nakon sastanka navedeno je da Iran ne bi smeo da razvija niti poseduje nuklearno oružje, da bi njegov program balističkih raketa i bespilotnih letelica trebalo dodatno ograničiti, kao i da mora da prekine podršku svojim regionalnim saveznicima. Dokument je podržao razoružavanje Hamasa i Hezbolaha, usprotivio se uključivanju Libana u američko-iranske pregovore i izrazio podršku direktnim razgovorima između Libana i Izraela.

Zvanični Teheran odbacio je sve tačke zajedničkog saopštenja, ocenjujući da predstavljaju nastavak politike pritiska i mešanja u regionalna pitanja. Iranske vlasti posebno insistiraju da su njihov raketni program i razvoj bespilotnih letelica legitimni elementi nacionalne odbrane i da o njima neće pregovarati pod spoljnim pritiscima.

Međutim, mnogo zanimljiviji od samog sadržaja zajedničke izjave postali su diplomatski potezi koji su usledili. Bliskoistočni analitičar Hussain Abdul-Hussain smatra da GCC više nije jedinstven politički blok. Prema njegovoj oceni, Ujedinjeni Arapski Emirati, Kuvajt i Bahrein ostaju najbliži američkoj bezbednosnoj strategiji, dok Saudijska Arabija, Katar i Oman poslednjih godina vode znatno autonomniju politiku, nastojeći da očuvaju otvorene kanale komunikacije sa Iranom.

Takvu ocenu dodatno podgreva činjenica da je Rubio nakon sastanka posetio Ujedinjene Arapske Emirate, Kuvajt i Bahrein, dok na njegovoj turneji nije bilo Saudijske Arabije, Katara i Omana. Iako raspored diplomatskih poseta sam po sebi ne mora predstavljati dokaz političkih razmimoilaženja, u međunarodnim odnosima simbolika često govori jednako glasno kao i zvanična saopštenja.

Najzanimljiviji signal ipak dolazi iz Rijada. Prema pisanju Reutersa, Saudijska Arabija priprema regionalni skup posvećen normalizaciji odnosa između Irana i arapskih država Zaliva, potpuno odvojeno od američko-iranskih pregovora. Prema dostupnim informacijama, na tim razgovorima ne bi učestvovale Sjedinjene Američke Države, što predstavlja važan pokazatelj da vodeće arapske monarhije žele da same definišu deo regionalne bezbednosne agende.

Takva inicijativa nije nastala preko noći. Od obnove diplomatskih odnosa Saudijske Arabije i Irana 2023. godine, uz posredovanje Kine, Rijad vodi politiku postepenog smanjivanja regionalnih tenzija. To ne znači udaljavanje od Vašingtona, već pokušaj da se bezbednosni i ekonomski interesi zaštite kroz istovremenu saradnju sa više centara moći.

Upravo u toj tački geopolitika se direktno spaja sa ekonomijom. Persijski zaliv proizvodi više od trećine svetske nafte, dok Katar ostaje među najvećim svetskim izvoznicima tečnog prirodnog gasa (LNG). Za zemlje regiona svaki ozbiljniji vojni sukob predstavlja direktnu pretnju prihodima od izvoza energenata, investicijama i dugoročnim razvojnim planovima.

Poseban značaj ima Ormuski moreuz, jedan od najvažnijih energetskih koridora na svetu. Kroz njega svakodnevno prolazi približno petina svetske potrošnje nafte, kao i značajan deo globalne trgovine tečnim prirodnim gasom. Svaka kriza u tom uskom morskom prolazu gotovo trenutno izaziva rast cena nafte, povećava troškove pomorskog osiguranja i stvara neizvesnost na međunarodnim energetskim tržištima. Upravo zbog toga zalivske monarhije danas imaju snažan interes da očuvaju stabilnost pomorskih ruta bez obzira na političke razlike sa Iranom.

Ekonomska računica dodatno objašnjava promenu regionalne diplomatije. Saudijska Arabija kroz program Vision 2030, Ujedinjeni Arapski Emirati razvojem finansijskog, logističkog i tehnološkog sektora, a Katar širenjem proizvodnje LNG-a, ulažu stotine milijardi dolara u diverzifikaciju svojih ekonomija. Takvi projekti zahtevaju dugoročnu političku stabilnost i predvidivo poslovno okruženje. Novi regionalni rat ozbiljno bi ugrozio dolazak stranog kapitala, međunarodnu trgovinu i razvojne planove koji treba da pripreme ekonomije Zaliva za period posle dominacije fosilnih goriva.

Ni Iran nema zanemarljiv ekonomski interes za smanjenje tenzija. Posle višegodišnjih sankcija, Teheranu su potrebni stabilniji odnosi sa susedima kako bi povećao izvoz nafte, privukao investicije i proširio trgovinsku saradnju sa državama regiona. Upravo zbog toga dijalog sa arapskim monarhijama predstavlja važan element iranske spoljne politike, nezavisno od složenih pregovora koje vodi sa Vašingtonom.

Istovremeno, ni Sjedinjene Američke Države nemaju interes za novi dugotrajan rat na Bliskom istoku. Vašington nastoji da ograniči iranski nuklearni program i regionalni uticaj, ali istovremeno pokušava da izbegne vojnu eskalaciju koja bi dodatno destabilizovala globalno energetsko tržište i odvratila američku pažnju od drugih strateških prioriteta, pre svega indo-pacifičkog regiona i rivalstva sa Kinom.

Predstojeći razgovori u Saudijskoj Arabiji zato bi mogli predstavljati važan test nove bliskoistočne diplomatije. Ukoliko arapske države uspeju da sa Iranom uspostave održive mehanizme za smanjenje tenzija nezavisno od američko-iranskih pregovora, to bi moglo označiti početak modela u kojem regionalni akteri preuzimaju znatno veću odgovornost za sopstvenu bezbednost, ali i za stabilnost svetskih energetskih tokova.

Za sada je prerano govoriti o promeni savezništava ili napuštanju američkog bezbednosnog kišobrana. Verovatnije je da se radi o postepenom jačanju spoljnopolitičke autonomije zalivskih monarhija, koje žele da zadrže strateško partnerstvo sa Vašingtonom, ali istovremeno razvijaju direktne odnose sa Teheranom kako bi smanjile rizik od novih sukoba. U osnovi takve politike ne nalazi se samo diplomatija, već i vrlo pragmatičan interes - očuvanje stabilnog izvoza nafte i gasa, bezbednosti Ormuskog moreuza, privlačenja stranih investicija i ekonomskog razvoja regiona. Upravo zato današnja politika Persijskog zaliva sve manje liči na logiku hladnoratovskih blokova, a sve više na pokušaj da se između interesa velikih sila sačuva prostor za sopstvenu bezbednost, ekonomsku stabilnost i dugoročni razvoj.